Društveni dijalog „Socijalna politika i zdravstvena zaštita“
Ministarka Gordana Čomić istakla je da ovaj skup predstavlja polaznu osnovu za izradu nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti, čiji bi predlog pred poslanicima trebalo da se pojavi do kraja prolećnog zasedanja.
Pored toga, kako je naglasila, građani koji žive u udaljenim sredinama, gde zdravstvena zaštita nije dovoljno dostupna, ne odlaze kod lekara, trpe zbog „sitnice“, a na kraju se ta „sitnica“ završi gubitkom organa, ekstremiteta ili života.
Janković je poručila da država zbog toga ne sme život u udaljenim mestima ostaviti bez adekvatne podrške i da je potrebno organizovati mobilnu zdravstvenu zaštitu.
Ostvarivanje prava na ravnopravnost leži i u kreiranju dobre socijalne politike, koja je najvažniji deo ekonomske politike, predočila je ona i naglasila da je pored finansijske podrške veoma važna i servisna podrška.
Stvarnost je drugačija jer je pomoć, naročito ženama koje najviše brinu o porodici, potrebna ako žele da izađu na tržište rada i oko podizanja deteta. Zbog toga je važno usklađivanje radnog vremena predškolskih ustanova, navela je Janković i istovremeno upozorila na to da nedovoljnu podršku imaju i najstariji sugrađani i osobe sa invaliditetom.
Pitanje rodne ravnopravnosti nije pitanje prava žena, već pitanje ravnopravnosti svih građana, jednakog pristupa svim pravim i uslugama i u tome ne smemo zaboraviti muškarace, zaključila je ona.
Državni sekretar Ministarstva zdravlja Mirsad Đerlek rekao je da se na skrining koji se organizuje u ruralnim sredinama javlja malo žena, što je u 21. veku nedopustivo.
Moramo više kroz medije i društveni dijalog govoriti o tome koliko su važni preventivni pregledi, jer gubimo živote, upozorio je on i dodao da je u ruralnim sredinama i dalje tabu tema ili sramota za ženu da kaže da ima problem sa reproduktivnim organima.
Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić potvrdila je da je kriza izazvana pandemijom koronavirusa mnogo više pogodila žene nego muškarce, jer su upravo one zastupljene u sektorima koji su najviše pogođeni krizom, poput turizma, ugostiteljstva, hotelijerstva.
Prema njenim rečima, žene su i pre pandemije više radile kućne poslove, a prema analizi, koju je uradila Međunarodna organizacija rada, da je žena tržišno plaćena za poslove koje je obavljala kod kuće za vreme pandemije imala bi platu od 546 evra.
Ona je ukazala i na problem primene zakona, ističući da su u Srbiji mnogi zakoni dobri, ali da se ne primenjuju u praksi, kao i da se to ne kažnjava.
Nema sankcije, nema kazne, nema odgovornosti. Mi donesemo jedan dobar zakon po svim evropskim standarima i na kraju se on ne poštuje, zbog čega građani gube poverenje u institucije i sistem, objasnila je Savić.
Ona je navela primer Zakona o radu, u kojem se navodi da rad na određeno vreme može trajati maksimalno dve godine, a u praksi traje i po 10 do 15 godina.
Direktorka Kancelarije UN Women u Srbiji Milana Rikanović istakla je da je pandemija koronavirusa još više povećala neravnopravnost koja je postojala u našem društvu, navodeći da je neophodno unaprediti oblasti socijalne i zdravstvene zaštite.
Skupu su prisustvovali i predstavnici Skupštine Srbije, državnih organa i institucija, pokrajinskih sekretarijata, nezavisnih tela, međunarodnih organizacija, organizacija civilnog društva, strukovnih udruženja, sindikata i akademske zajednice.
