Конвенција о присилним нестанцима (ICED)
Међународна конвенција о заштити свих лица од присилних нестанака УН је међународни инструмент о људским правима легислативног карактера. Одредбама те конвенције утврђена су индивидуална и колективна права, одређене мере за надзор над њиховим поштовањем и основан Комитет за присилне нестанке Уједињених Нација, који настоји да се уговорнице придржавају преузетих обавеза.
- Међународна конвенција о заштити свих лица од присилних нестанака
- International Convention for the Protection of All Persons from Enforced Disappearance
Међународна конвенција о заштити свих лица од присилних нестанака усвојена је Резолуцијом Генералне скупштине A/RES/61/177 20. децембрa 2006. године и ступила је на снагу 23. децембра 2010. Земље које ратификују Конвенцију пристају да буду правно везане њoме и називају се државама потписницама.
Република Србија је Конвенцију ратификовала 2011.године („Службени гласник РС- Међународни уговори“, број 1/2011), чиме је између осталог прихватила обавезу да Комитету за присилне нестанке подноси извештаје о предузетим мерама и постигнутом напретку у обезбеђивању поштовања права признатих у Конвенцији.
Сходно члану 29. Конвенције, државе уговорнице се обавезују да Комитету за присилне нестанке подносе извештаје о мерама које су усвојиле ради остваривања права признатих у тој конвенцији, као и о напретку оствареном у уживању тих права и то у року од две године, од дана ступања на снагу Конвенције за сваку заинтересовану државу уговорницу понаособ, а потом, увек кад Комитет то затражи.
Иницијални извештај о примени Међународне конвенције о заштити свих лица од присилних нестанака односи се на период 2011 – 2013. године, састављен је у складу са Смерницама о форми и садржају извештаја и доставља се у складу са чланом 29. Конвенције. Извештај се састоји из два дела. Први део извештаја садржи: а) информације о присилним нестанцима у вези са оружаним сукобима на простору бивше СФРЈ и на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија; б) информације о општем правном оквиру Републике Србије према ком су присилни нестанци забрањени; в) примере судске праксе где су одредбе Конвенције на снази; г) институционални оквир Републике Србије у поступању у вези са одредбама Конвенције. Други део извештаја односи се на информације о примени појединачних чланова Конвенције (1 – 25).
Комитет за присилне нестанке размотрио је извештај који је поднела Србија у складу са чланом 29. став 1. Конвенције (CED/C/SRB/1) на својим 124. и 125. састанцима (CED/C/SRB. 124 и 125), одржаним 4. и 5. фебруара 2015. године. На свом 135. састанку, одржаном 12. фебруара 2015. године, Комитет је усвојио следећа закључна запажања.
У складу са ставом 37. Закључних запажања о Иницијалном извештају Републике Србије о примени Конвенције, Република Србија је Комитету за присилне нестанке доставила Други периодични извештај о примени Међународне конвенције о заштити свих лица од присилних нестанака.
Све горе наведене документе на енглеском језику можете пронаћи на интернет-страници канцеларије УН Високог комесара за људска права, кликом на следећи линк: https://tbinternet.ohchr.org/_layouts/15/TreatyBodyExternal/Countries.aspx?CountryCode=SRB&Lang=EN.
